Linuxo Forumi

Ja se licno ne bih ogranicio na republike bivsih zemalja cetvoroslovnih imena koja pocinju na S. Verujem da je autoritet zaraza koja se prevashodno prenosi sa kolena na koleno (primera radi, oboli levo koleno, a odmah potom i desno) i to na nacin o kome smo pomalo vec opstili u nekim od prethodnih diskusija. Dakle, ako postoji kriticna masa pojedinaca koji pate od autoriteta -- osecaju izuzetan strah od pomenutog -- onda imamo idealno okruzenje u kome svaki pokusaj da se spreci izrabljivanje postaje jalov. Nadam se, g. Dejanium, da se u potpunosti slazete sa ovim vidjenjem?


a, jes vala, isk'nja smo se posteno. Ali neka, zabavno je. A nije da lupamo previse.

G. GoranSTX, činjenica je da je Japan po lojalnosti svojih radnika preduzećima u kojima rade bio neprikosnoven u svetu. Međutim, u poslednje vreme se ta situacija umnogome promenila. Na žalost se mora dodati i to da se promenila na gore.

S druge strane, treba imati na umu da je "večni zaposleni" bio moguć tek nakon velikog ekonomskog uspona koji je počeo šezdesetih godina prethodnoga veka, a završio krajem devedesetih godina. Naime, odmah nakon Drugog svetskog rata, Japan je bio u takvom haosu da bi tadašnji Japanci po mnogim pitanjima zavideli današnjim Balkancima. Zapravo, usuđujem se da ustvrdim: zavideli bi im u svakom pogledu! U to vreme, odliv mozgova u inostranstvo je bila karakteristična pojava, koja je, ispostavlja se, kasnije imala veoma povoljne posledice. Obrazovan kadar, sa velikim organizacionim sposobnostima, vratio se u zemlju nakon velikih stranih investicija (s tim što ovde moramo praviti razliku između rasprodaje države i priliva inostranog kapitala) i ta kombinacija priliva -- priliva znanja i priliva novca -- učinila je japansku ekonomiju jednom od najjačih u razvijenom svetu.

Preduzeća u razvijenom Japanu su imali priliku da obećaju svojim radnicima večan raj na zemlji, a zauzvrat su tražili lojalnost. Ali i da nisu tražili, gospodo, oni bi je svejedno dobili, jer je takav način razmišljanja u Japanca. I ko ne bi bio lojalan preduzeću koje obezbeđuje i jamči dugogodišnji radni odnos, finansijsku i psihološku sigurnost?

Međutim, u drugom talasu odliva intelektualnih slojeva japaskog naroda, koji je, pretpostavljam, prouzrokovan popularizacijom američke kulture, i vazalnim odnosom u kome se Japan nalazi, Amerika je dobila još jednu priliku da izvrši još snažniji kulturološki uticaj na zemlju izlazećeg sunca. Amerika je, dok je Japan ekonomski jačao, ulazila u niz ekonomskih kriza i prevazilazila ih, pritom stvarajući za radnike posve nepovoljne modele organizacije. Takvi modeli su počeli da se primenjuju i u Japanu nakon povratka (pa čak i dolaska na vlast) kadrova obrazovanih u Sjedinjenim državama.

Ukratko, nije čak ni došlo do sukoba generacija. Lojalni radnici su otpuštani u naletu "restruktuiranja", a čak su stvarana i preduzeća koja radnu snagu iznajmljuju većim preduzećima. U tom haosu, "lojalni radnik" zamenjen je "poslušnim, zaplašenim resursom", ili "vrećom brašna" kako ja to volim nazivati.

Vreće brašna, to je izraz koji pokazuje izuzetnu primenjivost, iz prostog razloga što je savremeni pojam "ljudski resurs" rezultat načina razmišljanja u kome se čovek -- radnik -- izjednačava sa ostalim resursima (strujom, vodom, papirom, tonerom). Svi moderni trikovi za "baratanje ljudskim resursima" zapravo rezultiraju direktno iz takvog načina razmišljanja. Samim tim je, gospodo, povremeno dobro baciti vreću sa 3. sprata da se utvrdi izdržljivost ambalaže. Vreća koja puca se menja vrećom koja neće pući.

G. GoraneSTX, ja razumem da ste pomalo iznenađeni kvantitativnim aspektom naših ekskretornih aktivnosti, ali budite uvereni da mi samo dajemo sebi malo oduška. Pretpostavljam da sa mnogima nije previše različito, ali ja radim na takvom radnom mestu gde se u 60% jednog dana, koliko se provodi na radnom mestu, koristi manje od 30% mozga, pa stoga rizikujemo trajan gubitak mnogih nervnih ćelija. Protiv takvih opasnosti čovek se mora sam braniti, jer služba za kadrovsku politiku (da ne kažem rad sa vrećama brašna) nisu razmišljali o adekvatnim merama zaštite od dosade. 

U, ovo je 50001 poruka na Linuxo!

G. GoranSTX, ne treba upasti u zamku i kriviti državno uređenje za nedaće radničkog sveta. Zapravo, radnici su umnogome sami doprineli takvoj situaciji. Strah od autoriteta, kako smo već rekli, ume biti zaista strašna i zla kob svakog čoveka, u bilo kojoj situaciji.

No, ne može se očekivati da će se stvar rešiti u jednom momentu lucidnosti, ili tokom godinu dana, niti, čak, tokom životnog veka jednoga čoveka. Jedino u šta se možemo nadati jest da se naši potomci mogu, uz odsustvo naše odmoći, osloboditi okova kojima smo svi mi okovani već generacijama. Uverićete se, g. GoranSTX, da je golem napor koji se mora u to uložiti, ali vas uveravam da je to i jedini pravi napor, a sve ostalo samo privid i bežanje od pravog napora. A plod tog napora će biti, nadamo se, nova, sveža, slobodna generacija ljudi puni ljubavi i nade za svoga bližnjega.

I bez ovakvog idealizma, treba biti svestan da drugačije može biti, ali samo ako preuzmemo odgovornost na sebe.

Svakako, g. Dejanium. U svoje ime mogu reci da nemate nikakvog problema (osim onih koje ste naveli), a nadam se da je i g. GoranSTX u potpunosti saglasan.

Postovana gospodo, termin "veciti zaposleni" je otisao u legendu i prepricava se na dosadnim sindikalnim sastancima. novost je da se pravi sistem u kome je svako zamenljiv, sve funkcionise po unapred napisanim procedurama. zaposleni je u obavezi da se pridrzava procedura a njegova strucnost se ne dovodi u pitanje. stvorena je pokretna traka, svi se nalaze na njoj. Taj sistem se maskira tzv. standardizacijom u cilju bezbednosti i zadovoljstva krajnjeg korisnika usluge/proizvoda.

Da napravim malu digresiju, nedavno sam cuo izjavu novinara vezanu za zagadjenje reke Timok, a ona glasi : "Vodu je zatrovala fabrika koja ima ISO sertifikat, cak se i njima to desi...", kakva neprofesionalna neobavestenost novinara. ISO sertifikat zapravo znaci da ce proizvod/usluga uvek biti istog kvaliteta i da se proces odvija na isti nacin, nigde se ne spominje zastita zivotne sredine, ona je regulisana zakonom. Sam sertifikat ne znaci prakticno nista (osim u proizvodnji hrane), mozete praviti najveci krs, mozete da sertifikujete njegovu proizvodju i da se hvalite da imate ISO sertifikat.

Svako drustvo, ukljucujuci i njegove privredne subjekte, dodje do faze kada se sve okrece naglavacke pod naletom novih ideja.Te ideje mogu biti dobre, a neke od njih se pokazu kao katastrofalne, tako da privredni subjekti  po inerciji neko vreme odrzavaju visok stepen organizaije i  produktivnosti a pojedini propadaju, u te slucajeve se ne mogu ubrojiti propadanja preduzeca u nasoj zemlji jer su ista zrtve sistemskog urusavanja u cilju postizanja licne koristi pojedinaca i interesnih grupa.

Japanski poslodavci i radnici su ponovo pokrenuli Japan tako sto su svoju energiju,  pozrtvovanje i ambicije usmerili na ekonomski razvoj japana umesto u teritorijalnu ekspanziju. firma je za njih postala mali japan, a na mesto cara i otadzbine dosli su direktor i firma. uspesno su se iskoristile karakterne osobine pojedinca i kolektiva u cilju razvoja i ekonomskog prosperiteta drustva u celini. svaka celina firme i svaki posao je bio vazan, da se slikovito izrazim, svaki zavrtanj u masini je imao svoju ulogu i nije nipodastavan od strane drugih kolega. nove generacije koje sve to unistavaju nisu specificnost japana, ni nemacka ne stoji bolje u tom slucaju.

Nove generacije nemaca nisu ni upola tako disciplinovane ni revnosne kao njihovi ocevi, zanimljivo je  to da su gostujuci radnici i njihovi potomci disciplinovaniji  od starosedelaca. dolazi se do zakljucka da je strah od povratka u siromasnu domovinu bolji stimulator za zaposlenog od  tradicije i vaspitanja domacih radnika koje usled dekadencije novih generacija bledi i gubi na znacaju.

Istocnjaci su veoma vezani za pojam nacionalnog, ocit primer je i juzna koreja. velika poslovna imerija Hjande (Hyundai) nastala je iz licne ambicijie jednog obucara da napravi korejsku kompaniju koja ce obnoviti i izgraditi zemlju, naravno da je licna korist igrala veliku ulogu u tome. nakon izbvacivanja japanskog okupatora, poceo je korejski rat, osnivac hjandea je dobio ugovor za gradnju americkih baza i tako postavio temelje razvoja svoje kompanije i zemlje u celini. nakon svrsetka rata dobio je ugovor za izgradju auto puteva u juznoj koreji, jedini uslov koji je postavio je da se tim putevima mogu voziti samo korejski automobili i tako je nastala marka automobila hjande (hjande znaci moda). doticni gospodin se nije  tu zaustavio, poseduje brodogradilista, fabrike razne elektronske opreme i masinogradnje itd. koliko svetski poznatih juzno korejskih kompanija mozete da nabrojite? samo da napomenem to da osnivac hjandea nije imao adekvatno obrazovanje ni iskustvo, cak sta vise, nikakvo obrazovanje ni iskustvo, samo ambiciju i ociglednu veliku organizatorsku sposobnost.

Primer nase ekonomije je primer tipa "ovo ne radite kod kuce", radnici su se pitali svemu i svacemu, cak i o onome sto je van njihovog poimanja. napravljen je sistem u kojem nema hijerarhije i postovanja, nema lestvice odgovornosti, sistem gde je kreativnost bila ugusena (primer fabrike zastava). politicka podobnost je zamenila strucnost, time je posejan strah od unapredjivanja sistema i razvoja preduzeca.

Dopusticete da primetim da kompanija, kakva je majkrosoft, koja zaposljava radnike sa svih kontinenata koji vuku radne navike iz svog okruzenja, a ne stvara precizan i jasno definisan sistem, mora da se zapetlja i uspori i stvara slepa creva u kojima se desavaju zastoji.

Zanima me kakvo je misljenje pokretaca ove teme, g.TheFridge-a, da li je zadovoljan analizom? Zapoceo je diskusiju i povukao se iz iste bez komentara.

dajte ljudi, ako se ovo nastavi u ovakvom tonu i odrzi nivo, posetioci ce pomisliti da su zalutali u biblioteku ili na sednicu akademije a ne da su na srpskom forumu koji se bavi linuksom 

G. Dejanium, u prethodnom obraćanju ste rekli, između ostalog:


Iako ova izjava, kako ste već obrazložili, nije sasvim tačna, ona je, dozvolite, odraz percepcije ISO standarda u pučine. I ako dalje produbimo ovu misao, možemo doći do zaključka da je zapravo problem što ISO standardi standardizuju samo neke aspekte proizvodnje, ali možda propuštaju one aspekte koji su od opšteg značaja za čoveka i njegovu životnu sredinu. Aspekti, koje standardizuje ISO se tiču samo naše teme -- organizacije proizvodnje i kontrole kvaliteta -- i autor citiranog članka možda izražava zabrinutost zbog toga?

No, da se vratimo na temu.

Ne verujem da je u pitanju etnička i nacionalna raznolikost među radnicima u Microsoftu glavni faktor. U relativno homogenim kompanijama kao što je Mitsubishi u Japanu dešava se raspad dosadašnjeg uređenja koji dovodi do pada kvaliteta i čak bankrota odseka za Automobile. Dakle, to nije faktor. Verovatno u samoj organizaciji posla postoje razni propusti, ali je, po mom mišljenju, najvažniji taj da se psihološko i moralno zadovoljstvo radnika nikada nije ubrajalo među aspekte organizacije o kojima treba voditi brigu.

Ako dozvolite, uputiću vas na štivo koje objašnjava neke od problema pojedinačnog radnika: Work, Stress, Burnout, and Emotional Dissonance autora PsyBloga, Jeremy Deana. U tekstovima iz serije PsyBlog Careers, autor veoma lepo objašnjava probleme koji su ukorenjeni u samom karakteru raznih delatnosti. Dakle, organizacija, koliko god bila "dobra" ili "loša" po nekim "standardima", uvek ima za cilj da održi upravo taj karakter koji uzrokuje mnoge od neželjenih psiholoških efekata.

Ako poistovetimo organizaciju u većim preduzećima sa ekosistemima, možemo reći da su većina preduzeća veoma psihološki zagađena i predstavljaju nezdravu životnu sredinu za radnike.

Što se tiče pojavljivanja g. Fridgea u ovoj diskusiji, saglasan sam da bi trebalo da nam se pridruži. Štaviše, učešće g. Fridgea bi mi bila izuzetna čast, a nadam se i svih nas koji smo već ovde.


ANEKS 1

Pošto me je g. GoranSTX, izgleda, preduhitrio u odgovoru na argumente g. Dejaniuma, moram ovako dodati koju reč.

Naime, vidim da se naš razgovor vodi po dve paralelne linije. G. GoranSTX i g. Deajnium se dotiču stvari koje pokrivaju širu sliku o položaju radnika, naime velike organizacione celine kao što su preduzeće i država. S druge strane, iako smatram da ni te aspekte ne treba izostaviti, ja pokušavam da skrenem vašu pažnju, gospodo, na pojedinca, kao glavnog nosicoca organizacionih struktura.

Kakva god da je organizacija, sami radnici su ti koji realizuju smernice date u nacrtima za organizaciju. Da bi se sproveo bilo koji vid organizacije -- bilo liberalan, bilo striktan -- moramo upoznati tu zver zvanu "radnik", umnogome divlju i posve neukrotivu (kako se vidi iz iskustva).



dejanium, šta fali da se ovo ovako nastavi? meni ne ponestaje inspiracije, a vidim da se i ti dobro držiš. neka bude jedan odeljak (ova tema) za ovu našu zajebanciju...

Da malo prosirim deo rasprave koji se odnosi na ekosisteme.

G. Dejanium, ako ćemo pravo, prirodni sistemi se stvaraju stihijski tako što svaka jedinka svojim mikrodoprinosom učestvuje u stvaranju makrosistema. Kod veštačkih sistema kao što su država, preduzeće i slični, taj proces je isti samo na samom početku, a kasnije ima tendenciju lišavanja od uticaja pojedinaca. Ili tako bar izgleda na papiru. U praksi -- u realnom životu -- stvari stoje drugačije. Svaki pojedinac, svojom ličnošću, svojim temperamentom, utiče na sistem. Ako sistem pokaže određen nivo rigidnosti, onda će se uticaji pojedinca pretvoriti u neku vrstu šuma, koji neće imati presudan uticaj na sam sistem. Jednostavno, pokušaj pojedinca da izrazi svoje nezadovoljstvo će se u najgorem slučaju odbiti od tvrdih zidova sistema i vratiti mu se u obliku stresa i brojnih frustracija.

Takav sistem teško da može da opstane na duže staze, ali smo mi u nekom prelomnom vremenu gde će rezultati postati evidentni tek negde u budućnosti.

Moramo, dakle, uzeti u obzir i to da veštački sistemi ne podležu prirodnim zakonima. Moja analogija je možda bila nepotpuna samo stoga što mi je cilj bio ukazati na koncept "psihološkog zagađenja", koji, pošto nema fizički merljiva svojstva, često biva ignorisan u procesu organizovanja ljudskih družina.

Da pređem malo na naše krajeve, mislim da je opšte nezadovoljstvo radnika, pre nego nivo obrazovanja ili neki drugi opipljiviji faktor, taj koji utiče na privredu u našoj zemlji. U preduzeću u kome radim, to je više nego evidentno. Veštine koje poseduju radnici smatraju se "resursom", a zadovoljstvo u obavljanju zadataka, osećaj značaja uloge koju obavlja radnik -- te stvari se prosto ne računaju. Konačna računica daje poražavajući rezultat: radnik oseća da njegove sposobnosti nisu došle do izražaja i da se bavi "nebitnim stvarima". Kako jedan od kolega kaže, provodim 60% dana, koristeći 30% mozga. To je izjava koja je ispunjena realnošću našeg društva.

Ovakvo stanje je veoma slično onom u Microsoftovom razvojnom timu u kome glas pojedinca biva ugušen u toku igre gluvih telefona koja se odigrava u vertikali organizacione hijerarhije. Čak se usuđujem da se zapitam da li otklanjanje vertikalne hijerarijhe može značajno promeniti takvo stanje. S druge strane, takođe se pitam da li u vertikalnoj hijerarhiji može doći do promena koje će dati glas svakom pojedincu i omogućiti mu da svoj potencijal ostvari u potpunosti (samim tim stvarajući zadovoljnog radnika).

Razmišljajući glasno, mogu primetiti, na primeru jednog preduzeća, u kome je vertikalna dimenzija hijerarhije bila slabije razvijena, da odsustvo vertikalne hijerarhije nikako ne znači da će svaki radnik moći da oseća zadovoljstvo svojim radom.

Na kraju, citirao bih -- u stilu dosadnih akademika -- Wilchelma Reicha, koji je za ispunjen, srećan život predložio tri glavna oruđa:

"Ljubav, znanje i rad"

Dakle, ako čovek može da oseća ljubav prema ljudima oko sebe, ako može da uči i razvija svoje intelektualne sposobnosti, i ako može sa zadovoljstvom da obavlja neki koristan posao, onda će biti srećan. To je, čini mi se, nemoguće izvesti u današnjem društvu, barem ne bez većeg otpora od strane postojećeg ustrojstva.

Dovoljno izazovnog i ispunjavajućeg posla -- dodao bih samo, g. Dejanium.

Svakako se slažem sa Vama po pitanju mogućnosti da veštački sistem savršeno podražava prirodni. I, naravno, apsolutno se slažem da su ti potencijali loše iskorišćeni.

I još bih samo razjasnio da, kada kažem "stihijski", mislim pre svega na to da sistem nije uređen spolja, već samo slučajnom interakcijom između sastavnih delova sistema. Recimo da je to kao neka vrsta slagalice koja samu sebe slaže tako što se svaki element prirodno uparuje sa svojim parnjacima. Dakle, na kraju dobijamo sistem koji je superiorno organizovan u odnosu na sisteme koje susrećemo u izvedbi čoveka.

Problem, po meni, nije da li se takav način samoorganizovanja može primeniti na stvari o kojima se ovde raspravljalo. Problem je u tome što prirodno samoorganizovanje nije moguće uklopiti sa postojećim ciljevima kojima ljudi teže (profit, povećanje proizvodnje, kontrola kvaliteta, itd). Veštački bi se to moglo postići samo uz velike kompromise i još veće žrtve kod samog radnika.

Ah, umalo da zaboravim. Što se tiče obrazovnog sistema, kojeg ste se dotakli, gospodo. Najbolje rešenje za postojeći obrazovni sistem nije jedinstven. Ja bih trenutno mogao da predložim barem dva rešenja, koja bi zaobišla potpunu reformu obrazovnog sistema.

Jedno od rešenja za obrazovanje bi bio odliv mozgova. Kao što znamo iz iskustva drugih zemalja, pa između ostalog i Japana, to ne mora biti loša stvar.

Drugo rešenje bi bilo da se nedostaci obrazovnog sistema neutrališu kućnim vaspitanjem. Vaspitavanjem "slobodne dece", to jest ljudi koji su u stanju da svojom maštom i fleksibilnošću karaktera prevaziđu negativne uticaje obrazovanja jeste mogućnost koja je -- iako veoma teška za sprovođenje -- najdelotvornija na duže staze.

Sa globalnog stanovišta, obrazovni sistem kao sistem je uopšteno rečeno, veoma loš. Ne samo kvalitet, već i sama pojava obrazovnog sistema umnogome lišava čoveka dela potencijala sa kojim je rođen.

Ja bih vas uputio, gospodo, na tekst Ivana Illicha, pod naslovom "Deschooling Society", u kome se sadrži ne samo kritika postojećeg ustrojstva, već i zanimljivi predlozi za rešavanje problema na koje autor ukazuje:

http://reactor-core.org/deschooling.html